Metapolariteti – šta ako problem koji pokušavamo da rešimo uopšte nije pravi problem?

Nekada tačno znamo šta nas muči.

„Stalno sam napeta.“

„Ne mogu da se opustim.“

„Nemam dovoljno samopouzdanja.“

„Teško donosim odluke.“

„Znam da nešto treba da promenim, ali kao da me nešto stalno vraća na staro.“

I onda pokušavamo da rešimo baš to što vidimo.

Logično, zar ne?

Ali šta ako je ono što vidimo samo prvi sloj problema?

Šta ako se iza njega nalazi nešto dublje što zapravo pokreće celu priču?

U Dubokom PEAT-u upravo tu dolazimo do veoma zanimljive pojave – metapolariteta.

Kada dva suprotna osećanja nikako neće da se „pomire“

U PEAT procesu pojavljuju se različiti unutrašnji sadržaji – misli, emocije, telesne senzacije, slike, sećanja – i kroz njih dolazimo do polariteta, dve suprotne strane istog unutrašnjeg konflikta.

Na primer:

napetost – opuštenost.

sloboda – nesloboda.

prihvatanje – neprihvatanje.

mogu – ne mogu.

Proces se odvija i očekujemo da će doći do njihove spontane integracije.

Ali ponekad neće.

Približe se, pa se razdvoje.

Ponovo se približe – i opet ništa.

Kao da smo došli do vrata, ali ona nikako da se otvore.

E, tu postaje zanimljivo.

Jer to ne mora da znači da proces ne radi.

Može da znači da gledamo pogrešna vrata.

Iza jednog para polariteta može da stoji drugi

Zamisli da je čovek napet i da tokom procesa dođe do polariteta:

napetost – opuštenost.

Na prvi pogled deluje sasvim jasno. Imamo dve suprotnosti i prirodno bi bilo da nastavimo da radimo sa njima.

Ali one se ne integrišu.

Šta ako napetost za tu osobu zapravo znači:

„Nisam slobodan.“

A opuštenost:

„Slobodan sam.“

Odjednom više ne radimo sa napetošću i opuštenošću.

Iza njih su se pokazali:

nesloboda – sloboda.

To je dublji nivo.

Ali ni tu priča ne mora da bude završena.

A šta ako se iza slobode krije – prihvatanje sebe?

Recimo da se sloboda i nesloboda približe, gotovo spoje, pa se ponovo razdvoje.

Umesto da ih na silu guramo jedno prema drugom, pratimo šta se zaista događa.

I tada osoba može da primeti nešto sasvim novo:

„Kada se osećam slobodno, prihvatam sebe. Kada se osećam neslobodno, ne prihvatam sebe.“

Evo novog para:

prihvatanje – neprihvatanje.

Ono što je na početku izgledalo kao obična napetost sada nas je dovelo do nečega mnogo dubljeg.

Ali možemo i dalje.

Jer i iza toga može postojati još jedan sloj.

Kao da sklanjamo jednu zavesu za drugom

To je možda najjednostavniji način da objasnim metapolaritete.

Na početku vidimo ono što je ispred nas.

Skinemo jednu zavesu – iza nje je druga.

Pa još jednu.

I tek tada postaje jasno šta je sve vreme stajalo iza problema sa kojim smo počeli.

U jednom procesu niz može izgledati ovako:

napetost – opuštenost

zatim

nesloboda – sloboda

zatim

neprihvatanje – prihvatanje

pa čak i

ne mogu – mogu

a iza toga može da se pojavi još fundamentalniji par, kao što su:

ne postojim – postojim.

To su metapolariteti – dublji polariteti koji stoje iza onih koji su se prvi pojavili u svesti.

Zato problem koji čovek donese na PEAT seansu i ono do čega proces na kraju stigne ponekad na prvi pogled nemaju gotovo nikakve veze.

A ipak je proces stigao upravo tamo.

Najveća greška bila bi požuriti

Kada se neki polariteti ne integrišu odmah, vrlo je lako pomisliti:

„Hajde još malo. Još jednom. Mora da uspe.“

Ali u PEAT-u ne pokušavamo da nateramo proces da ode tamo gde smo mi odlučili da treba da ode.

Ako se dva polariteta uporno spajaju pa razdvajaju, ili se proces na njima neuobičajeno dugo zadržava, to može biti znak da iza njih postoji dublji par polariteta.

Tada posao dobrog PEAT procesora nije da forsira rezultat.

Naprotiv.

Treba da obrati pažnju.

Da postavi pravo pitanje.

„Šta osećaš kada si u prvom polaritetu, a šta kada si u drugom?“

„Šta to stanje izaziva u tebi?“

„Postoji li precizniji izraz za to što osećaš?“

Ponekad samo jedno pitanje otvori sledeća vrata.

Ne možemo unapred odlučiti šta ćemo pronaći

Ovo je posebno važno.

Klijent ne može svesno da isplanira svoj PEAT proces.

Ali ne mogu ni ja kao procesor da kažem:

„Aha, znam. Iza ovoga sigurno stoji to i to.“

Ne znam.

I ne treba da znam unapred.

Procesor može da poznaje proceduru, da prepozna ono što se događa i da zna kada i kako da usmeri pažnju klijenta. Ali sadržaj koji će se pojaviti ne određujemo svesno.

Proces se odvija kroz ono što spontano izlazi u svest.

Zato nekada krenemo od nečega što izgleda sasvim svakodnevno, a završimo na mestu koje čovek nikada ne bi pronašao običnim analiziranjem problema.

I upravo u tome je lepota ovog rada.

Proces ponekad zna put koji mi ne znamo

Ljudi često dolaze na seansu sa već pripremljenim objašnjenjem.

„Moj problem je samopouzdanje.“

„Problem je što ne umem da kažem ne.“

„Problem je moj strah.“

Možda jeste.

Ali možda je to samo ono što trenutno možemo da vidimo.

U PEAT-u ne moramo na početku da znamo šta se nalazi ispod toga.

Ne moramo ni da pogađamo.

Ako pravilno pratimo proceduru i ono što se spontano pojavljuje, proces se odvija svojim tokom, bez potrebe da ga svesno kontrolišemo ili guramo ka unapred zamišljenom rešenju.

Na nama je da ga ne ometamo.

Jer ponekad se pravo pitanje ne glasi:

„Kako da rešim ovaj problem?“

Nego:

„Šta ako ovo što pokušavam da rešim uopšte nije pravi problem – već samo prvi sloj nečega mnogo dubljeg?“

Posle mnogo godina rada sa PEAT-om, upravo su mi takvi procesi među najzanimljivijima. Klijent dođe zbog jedne stvari, a proces nas, sloj po sloj, odvede do nečega što na početku niko od nas nije mogao da predvidi.

I tada ono sa čim je čovek došao često počne da izgleda sasvim drugačije.