„Šta ako…?“ – koliko puta proživimo nešto što se još nije dogodilo?

Događaj se još nije desio. Možda se nikada neće ni desiti. Ali mi smo ga već zamislili, odigrali nekoliko mogućih scenarija, razgovarali sa ljudima koji trenutno nisu ni pored nas, predvideli njihove odgovore i, što je najzanimljivije, počeli da osećamo posledice nečega što još ne postoji.

Srce ubrza. Stomak se stegne. Javi se nemir, strah, tuga ili osećaj nemoći.

Za naš unutrašnji doživljaj, taj zamišljeni događaj već je postao veoma stvaran.

Problem je u budućnosti. Ali strah je ovde.

Kada neko kaže: „Plašim se da ću izgubiti posao“, ne možemo znati da li će zaista ostati bez posla.

Niti je posao PEAT-a da predviđa budućnost.

Ali možemo da radimo sa onim što već postoji sada – sa strahom koji se javlja čim osoba pomisli na tu mogućnost.

I tu počinje proces.

Ne bavimo se pitanjem: „Da li će se to stvarno dogoditi?“

Mnogo je zanimljivije pitanje:

„Šta se u meni događa kada pomislim da bi moglo?“

Tu već imamo nešto sa čim možemo da radimo.

Od jednog „šta ako“ ponekad se otvori sasvim druga priča

Čovek može da krene od straha da će pogrešiti.

Tokom PEAT procesa pojavi se nesigurnost.

Zatim misao: „Nisam dovoljno dobar.“

Posle toga neki telesni osećaj.

Onda možda tuga, ljutnja, nemoć ili nešto sasvim neočekivano.

I upravo je to jedan od razloga zbog kojih mi je PEAT toliko zanimljiv.

Ne moramo unapred da znamo kuda će proces otići.

Klijent ne treba da smišlja „pravi“ odgovor, niti ja kao PEAT procesor treba da mu objasnim šta bi sledeće trebalo da oseti.

Pratimo ono što se pojavljuje.

Misao. Sliku. Emociju. Telesni osećaj.

Jedan sadržaj vodi do sledećeg.

„Ali ja znam zašto se plašim“

Naravno da možemo imati objašnjenje.

I često ga imamo.

„Plašim se zato što sam jednom već pogrešila.“

„Brinem jer nemam dovoljno novca.“

„Takva sam zbog onoga što mi se dogodilo.“

Sve to može biti tačno.

Ali jedno je znati zašto nešto osećamo, a sasvim drugo prestati da budemo pod uticajem tog unutrašnjeg naboja.

Možemo sebi vrlo pametno objasniti svoj strah – i nastaviti da ga osećamo.

Zato u PEAT-u ne ostajemo samo na objašnjenju.

A šta ako pokušam da kontrolišem proces?

Možeš da pokušaš.

Samo što svest često ima drugačiji plan.

PEAT proces ne funkcioniše tako što sedimo i odlučujemo:

„Dobro, sada ću da osetim strah, после тога тугу, а онда ћу лепо да стигнем до решења.“

To bi bilo jednostavno, ali ljudska unutrašnjost baš i ne radi po našem scenariju.

Na sadržaje koji će se pojaviti tokom procesa ne možemo svesno da utičemo.

I ne treba.

Kada se procedura pravilno prati, proces se odvija kroz ono što se spontano pojavljuje kod osobe. Zato ponekad stignemo do nečega što svesnim razmišljanjem nikada ne bismo povezali sa početnim problemom.

Tu nema potrebe da klijent „pomaže“ procesu.

Njegov posao je mnogo jednostavniji: da registruje ono što se pojavilo i kaže šta zaista oseća.

Ne ubeđujemo sebe da će sve biti dobro

Ovo mi je posebno važno.

Ako se bojim da će se nešto dogoditi, nije poenta da deset puta ponovim:

„Neće se dogoditi. Neće se dogoditi. Sve će biti super.“

Možda hoće.

A možda neće.

PEAT nam ne daje garanciju da će se život odvijati prema našim željama. Život takve garancije ionako ne daje.

Radimo nešto drugo.

Radimo sa nabojem koji nas tera da budućnost proživljavamo unapred.

Jer velika je razlika između:

„Moguće je da se to dogodi i razmisliću šta mogu da uradim“

i:

„ŠTA AKO SE TO DOGODI?!“

Spolja možda ista situacija.

Iznutra – dva potpuno različita sveta.

Koliko energije trošimo pokušavajući da kontrolišemo budućnost?

Ponekad neverovatno mnogo.

Vrtimo razgovore koji se nisu dogodili.

Unapred smišljamo odgovore.

Proveravamo.

Odlažemo odluke.

Pravimo rezervni plan za rezervni plan.

Tražimo sigurnost.

I sve to nazivamo razmišljanjem.

A zapravo smo možda već satima, danima ili mesecima u emocionalnoj reakciji na nešto što još nije nastalo.

Naravno da treba razmišljati o budućnosti. Treba planirati, procenjivati rizike i donositi odgovorne odluke.

Ali planiranje i strah nisu isto.

Kada se smanji unutrašnji naboj, budućnost ne postaje izvesna.

Mi postajemo slobodniji da o njoj razmišljamo.

A onda „šta ako“ postane samo pitanje

To je možda i najlepša promena.

„Šta ako?“ više ne mora da bude početak unutrašnje katastrofe.

Može ponovo da postane ono što te dve reči zapravo jesu – pitanje.

Šta ako se dogodi?

Videću šta mogu da uradim.

Šta ako se ne dogodi?

Dobro.

Šta mogu sada?

Tu se vraćamo iz zamišljene budućnosti u jedino mesto sa kog zaista možemo nešto da promenimo – u sadašnji trenutak.

U svom radu kao PEAT procesor i trener u Beogradu, upravo zato ne pokušavam da klijentu kažem šta bi trebalo da oseća niti unapred određujem kuda proces treba da ga odvede. Pratimo sadržaj koji se pojavljuje i radimo sa njim korak po korak.

Jer ponekad iza jednog sasvim običnog „šta ako…?“ stoji mnogo više nego što smo mislili.