Zašto stalno završimo na istom mestu?

Nekad tačno znamo šta nas muči.

A nekad samo primećujemo da nam se nešto uporno ponavlja.

Isti strah.

Ista reakcija.

Isti tip odnosa.

Isto: „Znam da ovo nije dobro za mene, ali opet radim isto.“

Možemo sve to vrlo lepo da objasnimo sebi. Možemo čak i da znamo odakle potiče.

Ali između „znam“ i „više me ne drži“ ponekad postoji prilično velika razlika.

I tu počinje PEAT.

„Ali ja sve to već znam“

Ovu rečenicu često čujem.

Čovek je razmišljao o svom problemu, analizirao ga, razgovarao o njemu. Razume šta radi. Razume čak i zašto to radi.

I opet se dogodi ista stvar.

Recimo, znate da nema potrebe da se toliko uznemirite zbog nečije kritike.

Sve vam je jasno.

A onda vas neko kritikuje.

I pre nego što ste stigli sebi da objasnite kako bi bilo razumno da reagujete — reakcija je već tu.

Stegne se stomak. Pojavi se ljutnja. Strah. Tuga. Potreba da se branite, povučete ili nešto dokazujete.

Glava kaže jedno.

A nešto u nama radi drugo.

Zato razumevanje problema može biti veoma dragoceno, ali nije uvek isto što i njegova promena.

Zašto ponavljamo nešto što ne želimo?

Zato što iza onoga što vidimo na površini ponekad postoji unutrašnji sukob kojeg nismo svesni.

Jedan deo nas želi promenu.

Drugi kao da nas vraća na staro.

Jedan želi bliskost, drugi beži čim mu se neko previše približi.

Jedan želi uspeh, drugi se povuče baš kada se pojavi ozbiljna prilika.

Jedan kaže: „Ovoga puta ću postaviti granicu.“

A onda dođe trenutak da je zaista postavimo i iz naših usta izađe:

„Ma dobro, nema veze.“

I posle se ljutimo na sebe.

Zašto sam opet uradio isto?

PEAT na to pitanje ne pokušava odmah da odgovori objašnjenjem.

Umesto toga, prati šta se u nama zaista događa.

Problem koji vidimo možda je samo površina

Zamislite da vidite dim.

Možete da se bavite dimom koliko god želite, ali ako negde ispod njega postoji vatra, dim će se ponovo pojaviti.

Slično može biti i sa problemima.

Ono zbog čega smo došli na PEAT proces može biti sasvim stvarno — strah, uznemirenost, nesigurnost, teško donošenje odluka, ponavljanje istih obrazaca…

Ali to ne znači da smo odmah stigli do onoga što taj problem iznutra održava.

Zato u PEAT-u ne odlučujemo unapred:

„Evo, ovo je uzrok.“

Krećemo od problema koji osoba ima sada i pratimo proces.

A on ume da nas odvede na prilično neočekivano mesto.

U PEAT-u ne jurimo za prošlošću

Ne moramo obavezno da krenemo u potragu za događajem iz ranog detinjstva i da pronađemo trenutak kada je „sve počelo“.

Ako se tokom procesa pojavi nešto iz prošlosti — radimo sa tim.

Ako se ne pojavi — ne tražimo ga na silu.

To mi je veoma važno.

Klijent ne mora da zna poreklo svog problema da bismo imali od čega da krenemo.

Dovoljno je ono što je prisutno sada.

„Plašim se.“

„Ne mogu da donesem odluku.“

„Osećam se zaglavljeno.“

„Stalno imam potrebu da udovoljavam drugima.“

„Znam da želim nešto drugo, ali nikako da napravim taj korak.“

Tu počinjemo.

A onda proces počinje da se odmotava

Tokom PEAT procesa mogu da se pojavljuju različiti sadržaji: misao, emocija, slika ili telesni osećaj.

Jedan sadržaj vodi do sledećeg.

Pa sledećeg.

I upravo zbog toga unapred ne možemo znati kojim će putem proces krenuti.

Niti treba.

Klijent ne bira šta će mu se sledeće pojaviti, a ni procesor ne treba da mu sugeriše šta bi „moralo“ da se pojavi.

Proces se ne rešava glavom.

Svesno ne možemo da ga isplaniramo niti da odredimo njegov tok. Na nama je da pratimo ono što se spontano javlja i da mu ne smetamo pokušavajući da ga odvedemo tamo gde smo unapred zamislili da bi trebalo da stigne.

To je jedna od osobina PEAT-a koju posebno cenim.

Ne namećemo rešenje.

Pratimo proces.

Ponekad ispod jednog problema stoji drugi

Ovo postaje posebno zanimljivo u Dubokom PEAT-u.

Ponekad tokom procesa dođemo do dva suprotstavljena sadržaja — dva polariteta.

Na prvi pogled može izgledati da smo stigli do suštine.

Ali ne mora uvek biti tako.

Ispod jednog para polariteta može se pojaviti drugi, dublji par. Ispod njega ponekad još jedan.

To su nivoi koji nam na početku procesa nisu bili vidljivi.

Zato iskusan PEAT procesor ne treba da požuruje proces samo zato što mu se učinilo da je pronašao odgovor.

Nekada ono što izgleda kao kraj zapravo predstavlja samo sledeća vrata.

I upravo ćemo o tome posebno govoriti kada dođemo do metapolariteta.

Šta se menja kada više ne reagujemo automatski?

Za mene je ovo jedan od najvažnijih delova PEAT rada.

Cilj nije da čovek više nikada ne oseti neprijatnu emociju. To ne bi ni bilo realno.

Život će i dalje donositi neprijatne situacije.

Neko će nas naljutiti.

Nešto će nas rastužiti.

Ponekad ćemo se uplašiti.

Ponekad ćemo doneti i pogrešnu odluku.

Razlika je u tome što ne moramo svaki put automatski da završimo u istom obrascu.

Između onoga što se dogodilo i naše reakcije pojavljuje se više prostora.

A u tom prostoru možemo da biramo.

Možda problem nije u tome što „ne znate bolje“

Ljudi umeju da budu veoma strogi prema sebi.

„Pa kako opet?“

„Znam sve ovo.“

„Zašto jednostavno ne mogu drugačije?“

Možda zato što nije sve što upravlja našim reakcijama dostupno običnoj odluci:

„Od danas više neću.“

U svom radu kao PEAT procesor i trener, upravo zato ne polazim od toga šta bi klijent trebalo da oseća ili radi.

Zanima me ono što je zaista tu.

Jer kada krenemo od onoga što stvarno postoji, umesto od onoga što mislimo da bi trebalo da postoji, proces dobija priliku da ide svojim putem.

I tada ponekad postane mnogo jasnije zašto smo toliko puta završavali na istom mestu.