KADA VERUJEMO DA NAS DRUGI NE PRIHVATAJU

Ponekad problem nije samo u tome što imamo osećaj da nas drugi ne prihvataju.
Ponekad je problem i u tome što mi sami ne prihvatamo neki deo sebe.
Na jednom PEAT radu klijentkinja je došla sa vrlo jasnim osećajem:
„Osećam se tužno jer sam neprihvaćena.“
Tiha je, mirna i povučena. Upravo tu svoju osobinu smatrala je razlogom zbog kojeg je drugi ljudi ne prihvataju.
Njeno unutrašnje objašnjenje bilo je jednostavno:
„Ne prihvataju me zato što sam ovakva.“

ŠTA AKO PROBLEM NIJE SAMO U TOME ŠTO VAS DRUGI NE PRIHVATAJU?

Tokom procesa pojavilo se više sadržaja.
Prvo nemir.
Zatim osećaj nedovoljnosti.
Posle toga ponovo tuga.
Radile smo sa tugom, pojačavale je, i ubrzo se pojavilo olakšanje.
Zatim smo radile sa ta dva polariteta — tugom i olakšanjem — dok nisu prestali da stoje kao dve suprotne strane između kojih se ona unutrašnje pomera.
Na kraju procesa rekla je da se oseća:
„Mirno.“
Zatim sam je zamolila da ponovi početnu rečenicu:
„Osećam se tužno jer sam neprihvaćena.“
Kada sam je pitala kako joj sada ta rečenica zvuči, rekla je:
„Potpuno drugačije. Kao da je to nečija tuđa rečenica.“

KADA SOPSTVENU OSOBINU DOŽIVIMO KAO MANU

Tu se otvorilo nešto što mi je bilo posebno zanimljivo.
Problem nije bio samo u pitanju:
„Da li me drugi prihvataju?“
Postojalo je i dublje pitanje:
„Da li ja prihvatam sebe ovakvu kakva jesam?“
Ona sama nije volela to što je tiha i povučena.
Volela bi da je otvorenija, glasnija, spontanija, ekstrovertnija.
Svoju mirnoću nije doživljavala samo kao osobinu.
Doživljavala ju je kao nešto što bi trebalo da popravi.
I tu nastaje važan unutrašnji konflikt.
Ako ja sama mislim:
„Sa mnom nešto nije u redu zato što sam tiha“
onda ću mnogo lakše ponašanje drugih ljudi tumačiti kroz to uverenje.

ZAŠTO PONAŠANJE DRUGIH ČESTO ČITAMO KROZ SOPSTVENA UVERENJA

Neko je manje razgovorljiv sa mnom.
Neko više pažnje posveti glasnijoj osobi.
Ne uklopim se odmah u društvo.
Ne dobijem reakciju koju sam očekivala.
Ako već nosim uverenje da sam neprihvaćena zato što sam mirna i povučena, sve to lako može postati još jedan dokaz:
„Eto. Opet me ne prihvataju zato što sam takva.“
To ne znači da nas drugi nikada zaista ne odbacuju.
Znači samo da naše unutrašnje uverenje može snažno da utiče na način na koji čitamo ponašanje drugih ljudi.
Događaj i naše tumačenje događaja nisu isto.

NEPRIHVAĆENA SAM ZATO ŠTO SAM TIHA — A ŠTA AKO NIJE TAKO?

PEAT rad ne polazi od pitanja kakvi bi trebalo da budemo.
Polazi od onoga što osoba zaista oseća u vezi sa svojim problemom i od onoga što se tokom procesa dalje pojavljuje.
U ovom slučaju početni problem bio je:
„Osećam se tužno jer sam neprihvaćena.“
Ali kroz proces se otvorilo pitanje njenog odnosa prema sopstvenoj tišini, povučenosti i osećaju nedovoljnosti.
Na kraju nije dobila savet da postane društvenija.
Nije učila kako da bude glasnija.
Nije pokušavala da se ubedi da je svi prihvataju.
Promenio se njen unutrašnji doživljaj problema.
I upravo zato joj je početna rečenica, koja je na početku nosila jak emocionalni naboj, na kraju zvučala kao nečija tuđa rečenica.

KADA SE PROMENI ODNOS PREMA SEBI, MENJA SE I NAČIN NA KOJI ČITAMO DRUGE

Meni je ovaj proces otvorio jednu važnu misao:
Kada ne prihvatamo neki deo sebe, lako počinjemo da ponašanje drugih čitamo kao dokaz da ni oni taj deo nas ne prihvataju.
Ponekad zato nije dovoljno pitati:
„Zašto me drugi ne prihvataju?“
Možda vredi pitati i:
„Koji deo sebe ja još uvek ne prihvatam?“
Tu ponekad počinje potpuno drugačiji pogled na isti problem.